Dudin blog

Imao je 40 godina, kada su ga ubili. Da, da, na najsuroviji mogući način. Vezali ga za stolicu, lepljivom trakom, šutirali ga nogama, rukama, preturili mu celu kuću, ali pare nisu našli. I ostavili ga da umre.

Upoznala sam ga na pijaci, odmah posle ponovnog doseljenja u ovaj kraj. Znači, 1987. godine. Doduše, znala sam za njega i njegovu cvećaru, zato što je mama kupovala cveće kod njega. Govorila je da je divan čovek, uvek nasmejan, ljubazan i imao je posebnu vrstu ruža koje su, uglavnom, cvetale u vreme mog rodjendana. Mama mi je uvek, kupovala kod njega, divne, mirisne, roze ruže. Tražeći po internetu takve, nisam uspela da pronadjem. Sam ih je uzgajao na plantaži cveća koju je imao na Kamenjaru.

Znači, upoznali smo se u njegovoj cvećari i odmah pronašli zajednički jezik. Postalo je to jedno divno prijateljstvo. Naravno, nisam svaki dan kupovala cveće, ali sam svaki dan išla na pijacu i morala da prodjem pored njega. Uvek bih zastala da se javim, proćaskam sa njim. Bio je zaista jedan divan čovek. Kako je moja mladja išla često sa mnom na pijacu, on je zavoleo jer je bila brbljiva i jako simpatična. Ostajala bi kod njega da zajedno „prodaju“ cveće. Čak je i jednu nedelju provela kao specijalan gost kod njega u kući. Živeo je sa tetkom i bratom. Sa svojim rodjenima je bio u lošim odnosima. Mima se odlično provela. Tetka se skuvala njen omiljeni ručak, on je vozio na plantažu cveća i naravno, dovezao je kući sa ogromnim buketom. Retko sam se i ja sa pijace vraćala praznih ruku. Uglavnom, bile su to ruže ili neko drugo sezonsko cveće. Borila sam se njim da to ne radi, ali, sve je bilo uzalud. Za moje rodjendane, bio je pozivan kao gost. Jedne godine, sećam se, dobila sam fantastičan aranžman u korpi za pijacu, naravno novoj. Nalazio se aranžman od povrća, tako namešten, da je slavljenica ostala bez texta. Divila sam mu se i izljubila ga svom snagom.

Izabrao je najlepše povrće na pijaci i tako ga aranžirao u korpi da sam ja, kao i ostali gosti, ostala bez teksta. Posle rodjendana, bilo mi je žao da ga smestim u frižider, da ne propadne.

Pobedjivao je na raznim takmičenjima u aranžiranju cveća. Bio je fenomenalan. Toliko je voleo svoje zanimanje i uživao u svakom cvetku.

I onda se desilo da su moji poginuli u saobraćajci. On je išao samnom na groblje da mi posadi begonijice na grob, dok se ne napravi spomenik. I to je radio sa puno volje i želje da pomogne. Bio je pravi prijatelj.

Onda su njemu poumirali tetka, pa ubrzo i brat, što mu je užasno teško palo.
Jako puno smo pričali o svemu. Strašno je patio, prodao plantažu cveća, izgubio volju za životom. Bodrila sam ga i pokušavala da ga isčupam iz tog teškog stanja u koje je zapao. Imao je prijatelja i ovde i u inostranstvu, ali nije želeo ni sa kim da se druži. Jedino kum njegov, koji je i nastavio da vodi cvećaru, mogao je da mu bude oslonac.

Taman je počeo malo da se oporavlja, prodao kuću za koju nije dobio novac, već samo neku malu kaparu, što mi je rekao par dana pre kobnog dana, počeo stvari da postavlja na svoje mesto, desilo se ono što niko ne može ni danas da svhati.

Našao se u društvu prijatelja i poznanika. Iz nevezanog, spomenuo je PRODAJU kuće. Ovo je čuo i neko ko nije trebalo. To mu je bio neki poznanik iz neke tamo, davne priče.

Sledeće jutro, žena, koja je dolazila svaki dan da mu kuva i pospremi kuću, pronašla ga je na podu, krvavog i mrtvog, vezanog za stolicu.

Ja odlazim na pijacu, prolazim pored cvećare, devojka koja je tada radila kod njega plače, pokazuje mi rukom da dodjem, ja se odsekla, prilazim i ne smem da pitam šta je.
Njegov kum mi saopštava strašnu vest. Svi plačemo i ne možemo da verujemo.On je nekoga pustio u kuću, videlo se da nije provaljena, pila se kafa i onda su krvnici krenuli u ostvarenje svog sumanutog cilja. Pretresali su kuću, usput njega tukli da prizna gde su pare, ali, pare nije imao, što mu ovi nisu poverovali.

Umro je u najstrašnijim mukama.

Ubicu su pronašli, pa ga pustili, što je on iskoristio i pobegao, medjutim, ponovo su ga uhvatili i sada robija. Još će kreketati u zatvoru 6 godina. Malo je za oduzet život čoveku, koji je izgovorio pogrešnu reč! A trebalo je da bude veselo!

Dragi moj prijatelju, danas bismo slavili vaš 49. rodjendan. Ako nas gledate od gore, vidite da vas nismo zaboravili.

Njegova fotka stoji na zidu u cvećari, baš onakav kakvog ga pamtim. Gleda od gore i kao da uživa u svom tom cveću!